Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić

Je­dem da bih ži­vio, ži­vim da bih jeo? Ra­dim da bih (pre)ži­vio, ži­vim da bih ra­dio? Ra­dim da bih imao, ra­dim, a ne­mam. Šta tre­ba da ra­dim da bih imao? Čo­vjek je naj­sreć­ni­ji ka­da de­la, ka­da stva­ra, ka­da pro­iz­vo­di. (Ho­mo sa­pi­ens ali­as ho­mo fa­ber). Ka­da svo­je ži­vot­ne ener­gi­je afir­mi­še, ova­plo­ću­je, usmje­ra­va. Ka­da ex ni­hi­lo na­sta­je ne­što, po­ne­što, sva­šta. (Još kad bi imao gdje?) A on­da za­do­volj­no tr­lja ru­ke nad svo­jim svr­še­nim, sa­vr­še­nim dje­lom. Ho­mo cre­a­tor je za­do­vo­ljan. Tvo­rac je! A do­bar rad­nik uvi­jek mi­sli da je mo­gao već­ma i bo­lje ra­di­ti.
S ide­jom o do­brom rad­ni­ku i ju­tros se pro­bu­di­la u če­ti­ri i tri­de­set. Šta ra­di i gdje ra­di, ma­nje je va­žno. Va­žno je da ra­di, vr­lo in­ten­ziv­no, od pet ča­so­va uju­tro do ad in­fi­ni­tum. U svom po­slu ko­ri­sti sve svo­je re­sur­se, tje­le­sne. Na­ro­či­to su upreg­nu­ti gor­nji eks­tre­mi­te­ti, što je do­bra stra­na ovog po­sla. Do­bi­ja kom­pli­men­te na ra­čun svog atlet­skog iz­gle­da. To­plo za­hva­lju­je i pre­po­ru­ču­je naj­po­pu­lar­ni­ji wel­lness and spa u gra­du. Po­nos joj ne do­zvo­lja­va dru­ga­či­je! Ra­di ra­di, vu­če, no­si, uto­va­ra, te­gli, gu­ra, is­to­va­ra. Bi­cep­si, tri­cep­si, kva­dri­cep­si na­do­la­ze. A da ba­rem šta za­ra­di, jer te­ku­će da­žbi­ne i oba­ve­ze te­ku. Ca­ru ca­re­vo, a njoj što osta­ne! Spa­va, od­spa­va. Od­mo­ri. Osam ča­so­va sna joj je neo­p­hod­no, osje­ća da na taj na­čin pred­u­pre­đu­je spon­di­lo­zu, jer u po­sled­nje vri­je­me osje­ća ne­ko tr­nje­nje u kič­me­nom stu­bu. Za­bri­nu­ta je. Ot­kad je na no­voj po­zi­ci­ji svo­je ži­vot­no ge­slo su­bli­mi­ra­la je u, da, la­bo­ro et dor­mio, er­go sum. Eto, ta­ko bi­ti­še na­ša dje­lat­ni­ca, od ku­će do po­zi­ci­je, od po­zi­ci­je do ku­će.
Ali ne­moj­te mi­sli­ti da ona ne zna šta či­ni. Na­ša vri­jed­ni­ca je i mu­dri­ca i ona je u pot­pu­no­sti svje­sna svog po­lo­ža­ja. Ona zna da mo­ra da ra­di i od­ra­di, da ra­di i za­ra­di, i to ne za­to što je ra­do­ho­li­čar­ka, ku­po­ho­li­čar­ka ili ne daj Bo­že al­ko­ho­li­čar­ka. Ona od­ra­đu­je, za­ra­đu­je, jer svo­ju mla­dun­čad pre­hra­nju­je. Jer glad­na usta ištu hlje­ba i ra­ču­na­ju na nj. A ona ne­ma kud, sem kod svog vla­ste­li­na. Jer on, ne­kad hlje­ba, ne­kad mr­ve da­je, ali ona s njim u ži­vo­tu op­sta­je. On, ne­kad tla­či, ne­kad lan­ce me­će... On joj pra­vo ne da, on je na rub skre­će... On­da mli­je­ka si­pa, eto ma­lo sre­će! On je ko­vač jed­ne no­ve stru­je. Ko­ji pro­fi­ti­ra, eg­zi­sti­ra! Ko­ji aku­mu­li­ra, do­mi­ni­ra! Ko­ji do­mi­ni­ra, nek i eg­zi­sti­ra, ovi osta­li mo­gu i da umru! Ka­pi­ta­la mi, ne­ka bu­de ta­ko! A on pro­fi­ti­ra, i on eg­zi­sti­ra, i on aku­mu­li­ra, i on do­mi­ni­ra. A ona, ona nje­mu pro­fit mno­ži, a on sve stro­ži! Ona, nje­mu sto­pe lju­bi, on je ubi! On, pred­u­zet­nik, ona nje­mu za­to­če­nik! On gla­va, ona glad­na. On neo­lo­gi­sta. On skro­ja neo­fe­u­da­li­zam, a imao je ka­pi­ta­li­zam. On, neo­fe­u­da­lac, ona neo­slu­ški­nja. On za­po­vi­je­da, ona is­po­vi­je­da. Ne­ma kud na­ša ra­ba, jer ma­či­ći hlje­ba tra­že!
Ali na­ša mar­lji­vi­ca ne že­li da se pre­da, ona uvi­jek na­pri­jed gle­da. Da, on ju je obes­pra­vio, na ivi­cu do­veo, pre­ži­vlja­va­nje po­nu­dio, du­hom osi­ro­ma­šio. Mi­sao, osje­ćaj, te dvi­je pre­u­zvi­še­ne ma­ti­ce kra­lji­ce uki­nuo. Aj­de idi, ra­di ne­što! Da, u oko­ve je ve­zao, ži­vo­ta je li­šio, bri­gu joj umno­žio. Od me­zi­ma­ca odvo­jio, ci­je­lu je pre­zno­jio. Da, nje­go­vo je vri­je­me sa­da, jer vla­ste­lin vla­da! Ali tr­pe­lji­va je na­ša ra­ba, od svo­jih sno­va od­u­sta­la ni­je... On o fe­u­da­li­zmu, ka­pi­ta­li­zmu, mark­si­zmu i ko­mu­ni­zmu, ne­ka ga ta­mo, ra­ba će o ar­ti­zmu, ži­vot­nom prag­ma­ti­zmu. Jer ra­ba zna da ne­ko no­vo vri­je­me gmi­že, ali sti­že. Vri­je­me slo­bo­da­ra, pro­svje­ta­ra, du­hov­nih gro­ma­da. Vri­je­me u ko­me mi­sliš, jer tre­ba da mi­sliš, vri­je­me u ko­me vri­je­diš is­klju­či­vo ako mi­sliš. Vri­je­me u ko­me ra­diš ono što vo­liš, vo­liš ono što ra­diš. Vri­je­me ro­man­ti­zma, u ko­me vo­liš da vo­liš. Jer šta dru­go ako ne co­gi­to, amo. Ta­da bi mo­gla da ka­že, da ži­va sam, sum, je­sam, jer amo, co­gi­to et la­bo­ro. Ži­va sam po­gle­daj­te, ko­ri­stim sve svo­je pri­li­ke! Jer ko­ji osje­ća, mi­sli, ra­di, taj ži­vi. Ne­ka bu­de ta­ko! Jer ra­ba vo­li da vo­li, ra­ba ži­vot po­tre­bu­je.
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca i knji­žev­ni­ca)